Ja volim ljutu hranu. Ne bih da se hvalim, ali u moje vreme, dok sam još bio mlađi, jeo sam one papričice a mogao sam celu od jednom u usta da stavim. Ona mala pa opasna, prži bato moj!
A jednom davno neka italijanka, lepa onako preplanula i obla, kad je bila ovde kod babe valjda za raspust, donela je čokoladu sa čilijem.
Ja prvi put čuo za tako nešto, mislim se neka glupost. Nagovara me ona da probam, a mnogo je lepe obraze imala, zarumenela se od ljute čokolade, i ja šta ću, nisam na kraj srca. Stavim ja jednu kocku u usta a ono krene iz grla ljutina neka. Prvo iz grla a posle nekog vremena iz stomaka. Ja se najeo toga boga mi dosta, ja rumenim, ona rumeni i sve se nešto tako uspaljeni gurkamo i grlimo...
Kada sam otkrio svoje granice izdržljivosti, mazohizma i apetita, poželeo sam da probam da odem dalje!
Mislim se ja u sebi - Ma sad ću ja i da pijem!
Pio sam tako neka pića razna, posebno za ova što kažu da su ljuta. Klekovače, medovače, orahovače, najgorevače... A posle sam saznao i za tekilu, vodku i te strane stvari. Ljutio sam se ja, moja jetra još više.
Ljutili su se ljudi oko mene a ja sam uživao što sam im to mogao omogućiti.
Izvodio sam i neke trikove razne u kraju, mada me malo sramota da vam pričam o tome...
Malo sam se i povređivao. I iznutra i spolja. Malo i u glavi.
Nije mi uvek bilo drago kada sam bio ljut. Ali je postojalo neko čudno zadovoljstvo u tome. Dopuštao sam sebi da budem ljut, to sam smeo, tu sam imao slobodu. To nije zabranjeno zakonom, nekim propisima... Možda jeste nekim zapovestima, ali pošto sam se i na boga naljutio, nije me bilo briga.
Evo sada imam...oko 70. godina. I dalje jedem i pijem kao i pre, ništa mi ne fali.
Ali sam shvatio nešto. Najveće zadovoljstvo i najveće nezadovoljstvo sam osećao kad mi se pruži prilika da nečiji život izljutim do kraja... Što bi se reko " Da mu ga dobro zabiberim".
A jednom davno neka italijanka, lepa onako preplanula i obla, kad je bila ovde kod babe valjda za raspust, donela je čokoladu sa čilijem.
Ja prvi put čuo za tako nešto, mislim se neka glupost. Nagovara me ona da probam, a mnogo je lepe obraze imala, zarumenela se od ljute čokolade, i ja šta ću, nisam na kraj srca. Stavim ja jednu kocku u usta a ono krene iz grla ljutina neka. Prvo iz grla a posle nekog vremena iz stomaka. Ja se najeo toga boga mi dosta, ja rumenim, ona rumeni i sve se nešto tako uspaljeni gurkamo i grlimo...
Kada sam otkrio svoje granice izdržljivosti, mazohizma i apetita, poželeo sam da probam da odem dalje!
Mislim se ja u sebi - Ma sad ću ja i da pijem!
Pio sam tako neka pića razna, posebno za ova što kažu da su ljuta. Klekovače, medovače, orahovače, najgorevače... A posle sam saznao i za tekilu, vodku i te strane stvari. Ljutio sam se ja, moja jetra još više.
Ljutili su se ljudi oko mene a ja sam uživao što sam im to mogao omogućiti.
Izvodio sam i neke trikove razne u kraju, mada me malo sramota da vam pričam o tome...
Malo sam se i povređivao. I iznutra i spolja. Malo i u glavi.
Nije mi uvek bilo drago kada sam bio ljut. Ali je postojalo neko čudno zadovoljstvo u tome. Dopuštao sam sebi da budem ljut, to sam smeo, tu sam imao slobodu. To nije zabranjeno zakonom, nekim propisima... Možda jeste nekim zapovestima, ali pošto sam se i na boga naljutio, nije me bilo briga.
Evo sada imam...oko 70. godina. I dalje jedem i pijem kao i pre, ništa mi ne fali.
Ali sam shvatio nešto. Najveće zadovoljstvo i najveće nezadovoljstvo sam osećao kad mi se pruži prilika da nečiji život izljutim do kraja... Što bi se reko " Da mu ga dobro zabiberim".
