Čovek izađe iz kuće da bi se prošetao sam. Tada nailazi na prepreke u vidu poznanika, prolaznika, baba koje traže sitno... Tada čovek u svom mozgu počunje da se migolji, stiska 6 pa 4 pa 6 pa 4 pa 4 pa 4... ali bezuspešno.
Onda taj čovek konačno ostane sam i samozadovoljan.
A onda sila čoveka natera da potraži društvo jer, kako je njegov deda često govorio, nema smisla da čovek sedi sam.
Čovek voli da sam uđe u kupatilo sa namerom da spere sa sebe sve nepotrebne sitnice koje su se na njegovo telo načičkale tog dana. Čovek bi rado voleo videti još neku osobu. po mogućnosti golu, sa sobom u kupatilu ali često mu je samo omogućeno (a i dovoljno) da sam sebe vidi golog.
Dok namešta toplinu mlaza vode, ljudsko biće obično pravi balans stvari u glavi i mislima, spremajući se da konačno korakne unutra, oseti mokro pod nogama i da u tom kratkom momentu uživanja isključi sve moždane funkcije.
To bi bila idealna situacija. Ali iz iskustva čovek je došao do zaključka, iz nekog razloga nepoznatog nauci, da se upravo u tom momentu u njegovoj glavi pojavljuju sva ikada postavljena filozofska pitanja o bogu i ljudima, kao i vrlo važna trenutnoživotna pitanja kao na primer:
Zašto je kasirka imala polulakirane nokte?
Ko je kriv za povraćku u ulazu?
Da li sam platio račun?
Koji je beše glavni grad Zimbabvea?
Tu čovek zapravo počne sam sebe okupirati i ne da sebi da bude sam, već sa sobom.
Pokuša čovek ponekad sam da misli. To je vrlo teško za bilo kojeg čoveka na planeti.
Razloga ima mnogo ali najčešći su:
Čovek nije naučio da misli nego da sluša.
Čovek je naučio da misli ali ne može da čuje svoje misli.
Čovek zna da misli ali od silnih mišljenja drugih ljudi, on postaje ubeđen da on to zapravo ne zna.
Čovek je naučio isključivo da kritikuje i to zove mišljenjem.
Čovek ne zna šta mišljenje znači.
Čovek koji je nekad mislio je shvatio da mu je pametnije da ne misli.
Onda taj čovek konačno ostane sam i samozadovoljan.
A onda sila čoveka natera da potraži društvo jer, kako je njegov deda često govorio, nema smisla da čovek sedi sam.
Čovek voli da sam uđe u kupatilo sa namerom da spere sa sebe sve nepotrebne sitnice koje su se na njegovo telo načičkale tog dana. Čovek bi rado voleo videti još neku osobu. po mogućnosti golu, sa sobom u kupatilu ali često mu je samo omogućeno (a i dovoljno) da sam sebe vidi golog.
Dok namešta toplinu mlaza vode, ljudsko biće obično pravi balans stvari u glavi i mislima, spremajući se da konačno korakne unutra, oseti mokro pod nogama i da u tom kratkom momentu uživanja isključi sve moždane funkcije.
To bi bila idealna situacija. Ali iz iskustva čovek je došao do zaključka, iz nekog razloga nepoznatog nauci, da se upravo u tom momentu u njegovoj glavi pojavljuju sva ikada postavljena filozofska pitanja o bogu i ljudima, kao i vrlo važna trenutnoživotna pitanja kao na primer:
Zašto je kasirka imala polulakirane nokte?
Ko je kriv za povraćku u ulazu?
Da li sam platio račun?
Koji je beše glavni grad Zimbabvea?
Tu čovek zapravo počne sam sebe okupirati i ne da sebi da bude sam, već sa sobom.
Pokuša čovek ponekad sam da misli. To je vrlo teško za bilo kojeg čoveka na planeti.
Razloga ima mnogo ali najčešći su:
Čovek nije naučio da misli nego da sluša.
Čovek je naučio da misli ali ne može da čuje svoje misli.
Čovek zna da misli ali od silnih mišljenja drugih ljudi, on postaje ubeđen da on to zapravo ne zna.
Čovek je naučio isključivo da kritikuje i to zove mišljenjem.
Čovek ne zna šta mišljenje znači.
Čovek koji je nekad mislio je shvatio da mu je pametnije da ne misli.
