Ko sav normalan svet

Ona od danas odbija da ustaje "na vreme". To nije njeno vreme, ona tada ne može da razmišlja, ona tada nije produktivna. Onda je ceo dan nervozna.  Ljuti se na ljude sa zahtevima i očekivanjima.
Ali postoji valjda neki red! Ne može se čovek buditi kad hoće.
To je davno uklesano na drevnim stenama Mesopotamije.
Ne može čovek otvoriti oči kada njemu to odgovara. To je tako sebično.

Njoj smetaju naporni ljudi. Ništa joj na ovom svetu ne smeta toliko koliko napornost. Ali ona mora da sluša. Čovek je naučen da sluša nečije žalbe, nebitne priče, cene iz supermarketa, u suštini svaku sintagmu koju realno ne želi da čuje, on će čuti.
Ne može čovek tek tako da ne sluša ono što mu se ne sluša. To bi bilo tako sebično.



-A ja bih nosila možda i turban na glavi ako to želim, išla polugola, pevala na ulici, javno psovala ove bednike na vlasti i još gomilu stvari...
- Pa ko ti brani...?
- A šta će svet da kaže? Posle da pričaju da sam luda... Ne zaposlim se nikad.
Tako je i ona Mica što živi tu par zgrada od nas. Niko od tih što su bili sebi dosledni nije dobro prošao.
Luda Mica, Če Gevara, Leonardo da Vinči... sve je to isto.
Ne može čovek da bude ono što želi kad poraste. To je krajnje sebično.

Sine kad porasteš, da voliš SVOJU zemlju, naciju, SVOJ narod!
Ženu neku normalnu da nađeš, posao i decu da imaš. Da pošteno radiš, ako ima mesta za poštenje.
Da se boriš, surov je svet, nenormalni su ljudi.
Vidiš danas kako ovi, ne znaš ko je žensko ko je muško, ko sa kim šta radi, sve golo, sve grešno.
Da budeš ko sav normalan svet....

Svi ljudi treba da budu NORMAlni!