Moj drug je raskinuo sa svojom dugogodišnjom devojkom.
Raskinuli su, i to na desetogodišnjicu svoje veze. Ja mu verujem na reč u te cifre, kaže brojao je.
Ovako glasi njegova priča o Aleksandri.
Sedamo za moj kuhinjski sto. Kafu sam već skuvao. Pepeljare su prazne i spremne.
- Ja ovako više ne mogu. Ne znam šta toj ženi više mogu da priuštim..
A žene ne vole da im daš sve, nego skoro sve.
Ona ide gde želi, ne mora da mi se pravda, ne ograničavam je. Ona je faktički slobodna zar ne?
Aleksandra ti je devojka koja voli da se drži za ruke kad idemo gradom. I ja to uredno radim, mada nisam neki ljubitelj. Voli da ljudi znaju da je ona moja i da sam ja njen. A voli i da mi ugađa, sprema mi neka egzotična jela, mućka energetske šejkove, pravi tortu koju sam samo jednom pomenuo da jako volim i ona sve to pamti.
Ali Aleksandra ima previše bivših tipova. Previše meni poznatih, i svi oni još uvek žele da jedu njenu tortu.
I ona kao da im iznosi parče po parče, ali im dozvoljava samo da ga gledaju. I usput im priča, podseća ih koliko je samo dobro to parče.
- Hahaha..
-O parčetu torte ti pričam, ne gledaj me tako majmune jedan...
I da... Ona ima neki problem sa hodanjem, obućom, tako nešto...
Odemo negde u goste i dok stojimo u hodniku ona promatra domaćinovu obuću iz cipelarnika.
I onda počne da se ponaša nekako nenormalno, postavlja pitanja tipa
- Vi ste znači desničar? ili - Kakav je vaš stav o konzumiranju mesnih proizvoda?
Familija joj je tek opičena. Majka želi da je uda ili šta znam a otac joj baš onako opušten čovek. Sadi travu po saksijama i to.
Sve u svemu idu mi na živce njena okretanja šolje kad pije kafu, pocepane čarape, coktanje i prevrtanje očima, rano leganje u krevet, što voli da se raspravlja i što voli da posle bude pobednik pomirenja.
Nervira me i to što svuda stiže na vreme, ima gomilu zanimacija u životu, kuka kad je usamljena, kuka kad ima mnogo ljudi, duri se kad joj dokažem da greši...
Sva je nešto neusklađena, mislim psihički. A i fizički realno. Ima duge prste a i kolena su joj nešto u distorziji...
-Da li ti znaš da si mi već ko zna koliko puta pričao istu priču?
- Trideset.
- Šta trideset?
- Pa toliko puta smo raskidali. Možda sam i omašio koji put da ti ispričam, mada ne verujem.
- I koji zaključak imaš ovaj put?
- Naporna je. Ali je volim. Valjda. I ona mene. Valjda.
Možda da kupimo psa...
Raskinuli su, i to na desetogodišnjicu svoje veze. Ja mu verujem na reč u te cifre, kaže brojao je.
Ovako glasi njegova priča o Aleksandri.
Sedamo za moj kuhinjski sto. Kafu sam već skuvao. Pepeljare su prazne i spremne.
- Ja ovako više ne mogu. Ne znam šta toj ženi više mogu da priuštim..
A žene ne vole da im daš sve, nego skoro sve.
Ona ide gde želi, ne mora da mi se pravda, ne ograničavam je. Ona je faktički slobodna zar ne?
Aleksandra ti je devojka koja voli da se drži za ruke kad idemo gradom. I ja to uredno radim, mada nisam neki ljubitelj. Voli da ljudi znaju da je ona moja i da sam ja njen. A voli i da mi ugađa, sprema mi neka egzotična jela, mućka energetske šejkove, pravi tortu koju sam samo jednom pomenuo da jako volim i ona sve to pamti.
Ali Aleksandra ima previše bivših tipova. Previše meni poznatih, i svi oni još uvek žele da jedu njenu tortu.
I ona kao da im iznosi parče po parče, ali im dozvoljava samo da ga gledaju. I usput im priča, podseća ih koliko je samo dobro to parče.
- Hahaha..
-O parčetu torte ti pričam, ne gledaj me tako majmune jedan...
I da... Ona ima neki problem sa hodanjem, obućom, tako nešto...
Odemo negde u goste i dok stojimo u hodniku ona promatra domaćinovu obuću iz cipelarnika.
I onda počne da se ponaša nekako nenormalno, postavlja pitanja tipa
- Vi ste znači desničar? ili - Kakav je vaš stav o konzumiranju mesnih proizvoda?
Familija joj je tek opičena. Majka želi da je uda ili šta znam a otac joj baš onako opušten čovek. Sadi travu po saksijama i to.
Sve u svemu idu mi na živce njena okretanja šolje kad pije kafu, pocepane čarape, coktanje i prevrtanje očima, rano leganje u krevet, što voli da se raspravlja i što voli da posle bude pobednik pomirenja.
Nervira me i to što svuda stiže na vreme, ima gomilu zanimacija u životu, kuka kad je usamljena, kuka kad ima mnogo ljudi, duri se kad joj dokažem da greši...
Sva je nešto neusklađena, mislim psihički. A i fizički realno. Ima duge prste a i kolena su joj nešto u distorziji...
-Da li ti znaš da si mi već ko zna koliko puta pričao istu priču?
- Trideset.
- Šta trideset?
- Pa toliko puta smo raskidali. Možda sam i omašio koji put da ti ispričam, mada ne verujem.
- I koji zaključak imaš ovaj put?
- Naporna je. Ali je volim. Valjda. I ona mene. Valjda.
Možda da kupimo psa...
No comments:
Post a Comment