Moja skromno priznanje možda neće biti tako iznenađujuća činjenica.
Od ranog detinjstva imam jedan problem koji, po mom mišljenju, pogađa mnogo veći broj ljudi nego što se misli. To se dešava iz različitih razloga kao što su delirijum, apatija, neznanje, zablude, stereotipi, subjektivni osećaj "kud ću, šta ću".
Smatram da moj problem nema korene u ovim razlozima. Ispričaću kako se on pojavio.
U obdaništu smo, dobro se sećam, toga dana učili koja je leva a koja desna strana. Vaspitačica je pokušala na razne načine da asocira svako dete na neku stvar koja bi mu pomogla da zapamti to.
Tipa - desnom rukom crtate (naravno da je pretpostavka da su svi desnoruki,i to se podrazumeva).
Desnom rukom nešto dajete a levom uzimate.
Desnom rukom se drži pribor za jelo. Leva ruka je tu da pomogne desnoj ruci.
Bilo je još primera koji mi danas deluju malo nebulozno ali najveći problem je bio u sledečoj aktivnosti.
Vaspitačica nas je postrojila u vrstu i rekla "Neka svi ispruže desnu ruku na desno a levu na levo".
Posle nameštanja i podešavanja uspelo je.
Zatim je trebalo da se okrenemo na drugu stranu (za 180 stepeni) i da uradimo isto.
Ovo je momenat od kojeg do danas ja imam problem.
Ne mogu se okrenuti i da mi sada levo bude na desnoj strani a desno na levoj.
Da sada levo postaje desno a desno levo a kad se okrenem da se opet sve vrati na svoje.
Vaspitačica mi je uporno govorila :
"Od sebe gledaš! Kako se ti okrećeš tako se sve okreće oko tebe. Čovek sve gleda prema sebi, od sebe. Znači,nema levog i desnog nego prvo ti treba da vidiš gde si pa da vidiš šta hoćeš da tu bude levo a šta desno!"
Ne znam kako ovo objašnjenje vama zvuči ali ono što mi je do danas ostalo u glavi je:
Svet se ne vrti oko mene.
Svet ima svojih hiljadu levo i hiljadu desno.
Ja imam svojih hiljadu levo i hiljadu desno.
Pa neka ide ko gde želi.
Od ranog detinjstva imam jedan problem koji, po mom mišljenju, pogađa mnogo veći broj ljudi nego što se misli. To se dešava iz različitih razloga kao što su delirijum, apatija, neznanje, zablude, stereotipi, subjektivni osećaj "kud ću, šta ću".
Smatram da moj problem nema korene u ovim razlozima. Ispričaću kako se on pojavio.
U obdaništu smo, dobro se sećam, toga dana učili koja je leva a koja desna strana. Vaspitačica je pokušala na razne načine da asocira svako dete na neku stvar koja bi mu pomogla da zapamti to. Tipa - desnom rukom crtate (naravno da je pretpostavka da su svi desnoruki,i to se podrazumeva).
Desnom rukom nešto dajete a levom uzimate.
Desnom rukom se drži pribor za jelo. Leva ruka je tu da pomogne desnoj ruci.
Bilo je još primera koji mi danas deluju malo nebulozno ali najveći problem je bio u sledečoj aktivnosti.
Vaspitačica nas je postrojila u vrstu i rekla "Neka svi ispruže desnu ruku na desno a levu na levo".
Posle nameštanja i podešavanja uspelo je.
Zatim je trebalo da se okrenemo na drugu stranu (za 180 stepeni) i da uradimo isto.
Ovo je momenat od kojeg do danas ja imam problem.
Ne mogu se okrenuti i da mi sada levo bude na desnoj strani a desno na levoj.
Da sada levo postaje desno a desno levo a kad se okrenem da se opet sve vrati na svoje.
Vaspitačica mi je uporno govorila :
"Od sebe gledaš! Kako se ti okrećeš tako se sve okreće oko tebe. Čovek sve gleda prema sebi, od sebe. Znači,nema levog i desnog nego prvo ti treba da vidiš gde si pa da vidiš šta hoćeš da tu bude levo a šta desno!"
Ne znam kako ovo objašnjenje vama zvuči ali ono što mi je do danas ostalo u glavi je:
Svet se ne vrti oko mene.
Svet ima svojih hiljadu levo i hiljadu desno.
Ja imam svojih hiljadu levo i hiljadu desno.
Pa neka ide ko gde želi.
No comments:
Post a Comment