spusti ramena

Sindrom iz detinjstva, neizlečiv. Nije dijagnoza, više posledica koja ne odlazi. Ti kažeš Idite kući, ili ću ja da odem, a vi ostanite kod kuće, ona idu za tobom, dignuta, kruta. Drže se za tebe, okoštavaju ti vrat, žile ne mogu da ti normalno drže glavu. A treba ti glava uglavnom.
Molim vas me ostavite malo na miru, ja ne mogu više sa vama ovako. Boli me vrat, stvarate mi teret. Ja bih voleo da odete na odmor, ili neko putovanje, bez mene razume se. Neretko su baš navalentna ta ramena, uporna u svojij misiji, da ostanu gore.

Kada idem na razgovor za posao.

Kada treba da imam seks, a ne može da mi se digne.

Kada u horor filmu ona poseže rukom prema kvaki od vrata, a iza vrata je uvek zlo.

Kada sam na wc šolji i ne mogu da serem.

Kada je 10 do 6, a ja u 6 treba da sam tamo.

Kada mi kažeš da sam te izneverio, opet.

Kada me je ostavila pa sam plakao i povraćao.

Kada sam uspeo, a ja ne želim da sam uspeo jer ne mogu da uspem. Jednostavno ne mogu, ne znam šta bih sa tim.

Kada mi je učiteljica rekla Glup si, pred svima.

Kada mi je umrla mama pa sam morao da idem u hitnu pomoć i u bolnicu i u opštinu i da biram kovčeg i da objašnjavam popu da nije verovala u boga, jebiga, i da mi bude glupo što nije verovala u boga, a ni ja ne verujem u boga a živ sam. Ona je bar mrtva pa ne mora da se pravda, ako ima boga prihvatiće je kako god, već je dotle došla, neće valjda nazad da je vrati tako mrtvu.
Na sahrani sam čuo da tetka Mica kaže da je kuvala najbolju kafu i da su rado pile zajedno i da će joj to uvek nedostajati. A meni su se digla ramena, jer ja znam da ona nije pila kafu godinama.

Kada uđem u tuš kabinu i pustim vruću vodu po kosi i leđima, i ja kažem spustite se dole, a ona se spuste i trepere jer ne znaju da stoje tako, ja ih onda držim rukama na silu i kao uživam. Dosta puta u životu sam razmišljao da odem na masažu, međutim znam da ona ne vole, ja ne volim, da ih neko dodiruje i opušta.

Kada odlazim do kontejnera da bacim đubre, a neki čovek ili žena kopaju po njemu. I što sam stariji i kako godine prolaze, sve više ljudi kopa po kontejneru. A ja znam da sam bacio ostatke od ručka jer sam skuvao novi. I nisam bacio mnogo, ali šta je meni malo, nekome je mnogo. I nisam se setio da odvojim u kesicu i da okačim pored kontejnera. Kako sam sebičan i samoživ. Baci sada tu kesu kad već nisi uradio ono što bi čovek uradio. Baci đubre, đubre jedno.

A nije da nikad to ne uradim, odvojim ja, nego često i zaboravim. Jer mi više nemamo naviku da brinemo za druge ljude. Nama više ni zemljotres, ni poplava, ni izbeglice, ni prljav grad, ništa ne znače. Ne mogu više da nas dotiču.

Moju majku poslednjih godina niko nije dodirivao, u to sam siguran. Možda kada joj je ispao kusur u prodavnici, i neko ga je podigao i dodirnuo joj dlan. Ili kada bi čekala red u pošti, pa se neko naguravao od iza i huktao kako nema smisla i kako čeka već sat vremena, a sad će i pauza. Ja sam je zagrlio kada sam joj čestitao rođendan. Ko zna pre koliko godina se poslednji put ljubila sa nekim čovekom. Kada je umrla ja nisam hteo otvoren kovčeg. Da je ljudi dodiruju tako hladnu i krutu. Siguran sam da to ne bi želela.

Na toj sahrani me je dodirnulo više ljudi nego ikada u životu. Moja ramena su bila u transu i samo sam želeo da pobegnem odande. A ne mogu da odem, to je kao da slavljenik ode sa rođendana ili mlada sa venčanja. Rekli bi da nema smisla. Rekli bi verovatno da kakav sam ja to sin. I šta sam se tako ukočio, da se ne zna da li je umrla ona ili ja.