Upili sve

Jednom, pre nego što si zaista otišla, našli smo se kod one trafike u centru gde sam uvek kupovao pljuge. Znao sam da te više nikada neću videti. To je trebalo da bude poslednji put, a nisam želeo da bude glupo. Nisam želeo ni da bude tužno, ni patetično. Nisam želeo da bude nekako filmski, posle bih stalno tu scenu vrteo po glavi. Kasnila si nekih par minuta. Dok sam čekao, tapkao sam po snegu, pravio se da pravim neke šare.
Malo smo beznačajno ćaskali, nije bilo mnogo toga da se kaže. Padao je sneg koji ti je sve više mokrio šiške i kaput. Kada smo istrošili rečenice, zamolio sam te da podigneš malo bradu i zatvoriš oči. Sigurno si mislila da želim da te poljubim, ali ja nikada nisam bio taj lik koji uradi pravu stvar. Sneg ti je padao po licu i instant se topio u tvojim porama. Podočnjaci i usne su upili sve. Buljio sam u tebe kao da mogu da te udahnem. Skoro sam se napalio od napetosti i prizora.
Kada smo se rastali, nećkao sam se da li da se okrenem. Ispao sam glup pred sobom, kao proverio da mi se nije nešto na peti zakačilo, a u stvari sam pogledao u tvom pravcu na tren.
Na putu do kuće sam viđao samo neke parove. Kao kad prestaneš da pušiš, a oko tebe svuda ljudi sa pljugom. Mislio sam da nešto korisno radim, ili pustim neku muziku da me ukanali do kraja. Ja još nisam prestao da pušim (uzalud sam ti obećavao). Na radijatoru je ostala smežurana kora od mandarine koju si stavila da zamiriše, ali je soba mirisala na ništa, a ja na nikotin.
Gledao sam kroz prozor i pitao se - Ko li će odneti đubre kad smo se zatrpali?